U mnogim evropskim tradicijama, pa tako i u srpskoj, vrzino kolo javlja se kao priča koja upozorava na životne izazove. Kaže se da se vile ponekad okupljaju na proplancima ili blizu izvora i igraju kola. Ali ako neko od smrtnika naleti na taj prizor vile ga prime u kolo i teraju da igra do iznemoglosti ili dok od njega ili nje ne ostane samo duša. Pošto je vrzino kolo kao simbol sveprisutan i zapravo priča o situacijama koje je teško ili nemoguće razrešiti lako je zaključiti da se odnosi na ljudske slabosti koje su univerzalne i na neki način neizbežne.
Autorka Marija Šoln kroz ovu izložbu pripoveda o svojoj igri u vrzinom kolu, o igri koja je urušavala njen život, ego i percepciju realnosti sve dok od nje nije ostala samo duša. Izložba se sastoji od dve serije crteža. Bela serija kroz koju prikazuje simboličan susret sa vilama, koje po svojoj suštini nisu ni dobre ni loše samo ne poseduju isti moralni sklop kao ljudska bića, i to kako je upala u vrtlog vilinskog kola. Ovde se na simboličan način, kroz anatomske delove tela, crvenu boju i mešavinu različitih tehnika i pristupa opisuje emocionalni haos koji se manifestuje kroz naša tela kada se zadesimo u situaciji za koju nemamo rešenje. Emocije šoka, izdaje, nemoćnog besa uzburkavaju i druge emocije koje nosimo u sebi a za koje smo mislili da smo ih već odavno prevazišli. Tako na površinu izlaze traume smrti, gubitka i napuštenosti.
Što duže igramo u vrzinom kolu to više teških emocija i situacija izvire na površinu pa se čini da čovek pod njihovom težinom pada u ambis. Kontrole nema. Kontrola je samo iluzija koju pokušavamo da održimo u životu jer u suprotnom se treba suočiti sa činjenicom da sve što je van nas samih ne možemo da kontrolišemo. I tako u apsolutnom padu i najmračnijem ambisu spoznamo svoju suštinu. Ono što nas čini jedinstvenim i onim što nam daje nadu. Tako nastaje crna serija. Crna serija predstavlja ambis u kome se, kada smo otpustili sve što nas je mučilo, počinju javljati tanane niti nade i prefinjene emocije koje vode u svetlost. Te tanane niti, koje su prikazane kao nežne bele linije, su jake kao paukova mreža. Iako su tanke i čine se krhkim, poseduju neverovatnu čvrstinu koja nas vezuje za život, za ljubav, za sadašnji momenat.
Crna i bela serija su isprepletane u prostoru kao što su isprepletane kroz autorkinu svest i emocije. Potpuno su drugačije na nivou tehnike, boje i likovnog izraza. Ipak kroz obe serije provlači se niz simbola koji povezuju taj vizuelni haos i daju pripovedački kroj. Bela serija se kroz anatomske elemente manifestuje kao sirova, nepristojna i bez pardona, jer takav je život. Kroz ovu seriju uglavnom se provlače motivi cvetova narcisa i mimoze, koji za autorku imaju posebno značenje ali svako od nas može im dodeliti značenje u skladu sa našim tumačenjem ovih simbola. Ovi motivi prikazani su realistično, ali i disonantno i razbacano, jer predstavljaju to šta se desi kada se realnost naših života i tela raspadne. Ovaj haos očiju, usta, genitalija, cveća simbolično je povezan crvenim i narandžastim flekama akvarela. Autorka kaže da je crvena bila slučajna jer je to bila jedina boja koju je imala pri ruci kada je započela ovu seriju, ali čini se da slučajnosti ipak ne postoje. Crvena ovde izgleda kao krv, krv koja lipti kada vam neko zabode nož u leđa, krv kada vas neko ujede za srce, krv koja čisti žensko telo u toku mesečnog ciklusa. Kada se svi delovi tela razdvoje za njima ostaje krv koja kaplje, lipti, prska. Ta crvena predstavlja naše nefiltrirane emocije besa, mržnje, nemoći, simoblične smrti.
Kroz crnu seriju dominantan je motiv magnolije, koji je autorkin omiljeni cvet ali i simbol ženskog principa i energije. Upravo taj ženski princip je ono što povezuje obe serije na ovoj izložbi. U crnoj seriji je očigledan. Vidimo ga kao crnu Yin energiju kako je definišu istočnjačke filozofije, kao crnu, mokru zemlju koja stvara život iz staroslovenskih verovanja, kao toplu, udobnu tamu materice. Ali ženski princip vidi se i u beloj seriji jer tu vidimo šta se desi kada se mirna, staložena, kreativna, intuitivna ženska energija natera na reakciju. Tada se javlja kao energija vulkana, cunamija, šumskih požara i pravednog besa koji uništava pred sobom sve ono što kao kancer izjeda našu svakodnevicu. I na kraju nalazimo motiv ruku. Šake pričaju priče, opisuju odnose, postavljaju pitanja. U zavisnosti od toga da li se otimaju, grebu, stežu ili miluju, teše i podržavaju zavisi i to koju priču pričaju.
Baš zato što je tako sirova, intimna i ranjiva, serija radova koju vidite pred sobom otvara mogućnost svakom posmatraču da se poveže sa svojim osećanjima i situacijama tuge, beznađa i besa u teškim situacijama sa kojima smo se svi nekada suočavali. Autorka nam opisuje svoje emocije kroz crteže koji su njena vrsta dnevnika a koje je vrlo lako vizuelno čitati i osetiti. Ali ovi crteži nisu poziv na saosećanje sa autorkom već poziv na saosećanje sa samim sobom. Poziv na prihvatanje svoje ranjivosti i ludila kako bismo mogli da ih prepoznamo, integrišemo i pustimo iz sebe jer to je jedini način da izađemo iz vrzinog kola.
Ljiljana Radošević, istoričarka umetnosti
Fotografije Srđan Janković
