Na njenim slikama Kupačice, na kojima je naslikana grupa žena na plaži, po njihovom izrazu i stavu, možemo zapaziti da se one u stvari ne sunčaju. Te žene stoje izazovno, kao da se takmiče sa suncem u lepoti i sjaju, prkosno mu izlažući svoje raskošno šarene raznobojne kostime i svoja potamnela jedra tela. Kao da mu svojim stavom sa slike govore; Jesi svetlo, jesi usijano, jesi izvor života, ali i mi smo sve to! Ne možeš nam ništa, jarko sunce, naše su boje jarče! To bi mogao da bude naziv te slike. U seriji Krajputaši, ispod majstorski diskretno islikane providne vremenske koprene, naziru se lica tih dalekih ratnika, sahranjenih pokraj puta, koje su ožalili bezbrojni prolaznici. Ne prepoznajemo njihova lica, ali smrt i tuga su duboko upisane u sliku i to je osnovni motiv dela. Isto tako su zanimljive male skulpture, Sjećanje drveta. U pitanju su komadi drveta, na čijim su stranama naslikani delovi porteta koji, ako se uklope pravilno, čine lice neke osobe; ali ako se sklope nasumice, postiže se neka komična, skoro pozoršna igra maskama. Upravo je ta igra kontekst dela. Sonja Radan slika stvar, pojavu, grupu ne samo radi dokumentovanja njihovog postojanja. Slika ružu ne da bi potvrdila i prolsavila lepotu sklopa njenih latica, već nastoji da naslika njen miris, i, što je najzačudnije, u tome i uspeva.

Vida Ognjenović (odlomak iz teksta Vulkansko poreklo boja i linija)