Kompleksna i slojevita poetika jedna je od upečatljivih osobina radova Marka Kusmuka. Podjednako dobro se izražavajući i u malom i na velikom formatu, Kusmuk upotrebom bogatog slikarskog rečnika uspeva da prikaže večne teme iz naglašene unutrašnje vizure. Nataloženi podsvesni slojevi i slike skladištene u memoriji, ono smešteno unutra sebe, autor transponuju u svet vidljivog i pojavnog, instinktivnom i čulnom manifestacijom. Središnji motiv koji okupira Kusmuka je čovek – što je vizuelno potkrepljeno svakim od izloženih radova, koji su u manjoj ili većoj meri portreti (ne)realističnog karaktera. Postavlja se pitanje kako prići tako velikoj i značajnoj temi kako što je čovek i sabrati na jednom licu stotine emocija od kojih je satkan. Osnovni alat kojim se autor u svrhu prenošenja emocija služi je linija. Od nje sve kreće, ona je baza svake održive konstrukcije, ali i pokazatelj slikarskog umeća. Upravo iz tog razloga Kusmuk često ostavlja liniju vidljivom, likovno tragajući za ravnotežom koja nastaje „suprotstavljanjem” dovršenog i nedovršenog, hiperrealističnog i ekspresivnog, organskog i neorganskog. Skladu sagrađenom od raznorodnih elemanata, Kusmuk dodaje, možda i svoje najveće umeće – obraditi (svakodnevne) probleme savremenog čoveka bez odustajanja od tradicionalne slike – slika ne umire, ona je itekako prisutna, a teme su bliske svakome od nas. On sabira iskustva i uzore započinjući tako jedan novi krug u kojem sudeluju umetnik delo i posmatrač, i koji svojim udruženim energijama iznova opisuju kružnice pune novih značenja umetnosti koja je vizuelna konkretizacija akumuliranih misli. Čestim posezanjem za kombinovanjem različitih tehnika, Kusmuk gradi sliku iz slojeva koju su transparenti, a istovremeno je drže kao celinu koja nije uokvirena ramom već slobodno izlazi u prostor zauzimajući ga. Tehniku povezivanja različitog, primenio je i prilikom izbora radova za izložbu Stanja povezujući u jednu celinu radove heterogenih pojavnost koje odlikuju potpuno depersonalizovana lica, gotovo, neljudskih karakteristika i vrlo anatomski-karakterno konkretno izvedene predstave lica. Prvim pogledom na slike Marka Kusmuka obuzima nas strah, potreba za preispitivanje i kritičkim sagledavanjem stvarnosti. Odmah zatim, primetićemo da je u pitanju prikaz čiste emocije – čovekove suštine – koja do svoje najbolje vizuelne forme dolazi kroz ilustrovanje samospoznaje. Zato, u strahu koji osećamo leži nada da jednom, ipak, mora biti bolje, dok emocija prolazi kroz metamorfozu od strpenje ka optimizmu koji ima ulogu pokretača. Tragati za smislom i suštinom, znači tragati za nečim večnim što prožima čoveka u svim fazama njegovog postojanja i svim stanjima njegove borbe koja vodi ka (samo)spoznaji.
Selena Andrić
Fotografi: Vladimir Popović, Nolens Volens
