Nova medijska hegemonija ali i globalna recepcija višestruko je postala izvor nove ikonografije u slikarstvu i grafici, stvarajući nove motive i načine njihove (re)prezentacije. Slikarstvo se dakle udaljilo od spokojne umetnosti, od sinhronizovanog humanizma i čovekoljublja, precizije, stvarnosti u kojoj se prelamaju idealna snoviđenja ili percepcije mogućeg. Savremeno (ili pseudosavremeno) slikarstvo sve je bliže srednjovekovnim prorocima Bošu i Brojgelu, njihovim nagoveštajima budućeg koje je osenčeno čudima, čudovištima, sukobima kao i zbivanjima izvan granica mogućeg. Ostaje otvoreno pitanje gde su međe stvarnog i imaginarnog, trancendentalnog i budućeg, nedokučenog i davno predskazanog?
Kada se govori o slikaru, njegovom nasleđu i zaostavštini, radovima koji ga legitimišu, a u našem slučaju reč je o mladom umetniku Milošu Milićeviću, primeren je interes za njegovu tehniku (tehnologiju), teme i inspiracije, posebno u našem vremenu kada su mnoge vrednosti zamenjene drugima ili su jednostavno nestale, izgubljene. Na sreću, naš slikar se nije zatvorio u vlastitu mentalnu čauru, iz koje se njegova umetnička egzistencija može samo naslutiti. U ne tako opširnom, tačnije konciznom tekstu on se otvorio, otkrio vlastita snoviđenja u kojima dominira sukob; ,,sukob živog i neživog, sukob ljudskog i mašinskog, sukob ljudskog bića sa samim sobom, jednom borbom sa okovima u kojima se rađamo u ovom vremenu”. Ali da li se i pored verbalnog iskaza, ipak negde krije i neki drugi zaboravljeni ili potisnuti smisao, čije bi tumačenje svedočilo o nekom skrivenom, uznemirujućem tragu….
Sagledavajući radove koji profilišu Milićevića, jedno je van svake sumnje. On pripada onim mladim umetnicima koji su napravili vlastitu stazu preko razbijenih ograda klasične umetnosti, za koju pouzdano verujemo da je decenijama a možda i stolećima sputavala moderne kreacije.
Ciklusi Proždiranje, Ukrštanje, ali i drugi radovi Miloša Milićevića jesu svojevrsne i beskonačne sinteze likovne simbolike. Simbolika Proždiranja možda je i najizrazitija, kako u likovnom tako i u vizuelnom smislu. Milićevićevi simboli okupljaju svesno i nesvesno, prošlo i buduće, racionalno i transcendentalno. Polazeći od zuba na dvojnim ili spojenim figurama on ističe njihovu ekstremnost koja je i paradigma proždiranja. Posebnu težinu daje dopunskim akcentima kojima naglašava simboliku univerzuma ili beskonačnosti vremena kada likove na grafikama dopunjava pletenom žicom u formi točka, kruga ili kockastog pravougaonika… Simbol podrazumeva znak, amblem, priču u slikama. Simbolizam ističe ekspresivnost spoljašnjih stvari koje imaju unutrašnje i često skriveno značenje, ili nešto bliže – alegorijsko i zagonetno, što u savremenom slikarskom postupku najčešće, dominira. Brojni akcenti poput razlivene boje, boje u tačkastim formama, zatim likova spojenih u nepravilnu pravougaonu formu, metala i ponovne opletene žice u teško definisanoj simbolici Miloša Milićevića nagoveštavaju dilemu o nekom skrivenom unutrašnjem tragu koji se ne saopštava i o kome se ne raspravlja.
Latentni sukobi evidentni su u ciklusima Ukrštanja bez obzira na likovnu dosledost (ili nedoslednost) u eksplikaciji sukobljenih. Sukobi su često pomešani, to vizuelno mogu biti kljunovi ptica koji se ukrštaju ili su u depresivnoj borbi usmereni ka uništenju onog drugoga. Sukobe naziremo u elementima živih stvorenja i tragova metala ili delova mašina. I ponovo, to su užasavajući krici koji su otkinuti od živih stvorova koji se u vlastitom uništenju najmanje obaziru na drugoga. Milićevićev svet otrgnut je od bilo kakve kontrole i on bezglavo ide ka uništenju. ,,Ako dopustimo da nas slika zanese propustićemo suštinu, a taj kovitlac energije deponovan je u figurama i njihovoj razdražljivosti”. U slikarstvu Milićevića, predstavljeno nasilje, sukobi i nagoveštaji uništenja, jesu i svojevrsno eksplozivno sažimanje. Traganje za slojevitom simbolikom koja se na svakoj ploči ili grafici nagoveštava i naslućuje, jeste njegova lična drama kojom verovatno, ispunjava vlastitu individualnost.
Poznato je da je latinska reč Obscenus, različito tumačena, često po vokaciji ili potrebi. Ona inače pripada značenju predskazanja, preciznije lošeg predskazanja, nečeg lošeg što neumitno stiže… Taj predznak se najčešće posmatra sa pogrešne strane, osim kod tumača onostranog ili ritualnog koji se na njemu poduže zadržavaju. ,,Loše je predskazanje kada nešto izroni iz noći, jer to može biti carstvo mrtvih, ali to može biti strašno mesto gde umire svetlost: a vrhunac lošeg predskazanja bio bi kada bi jednog dana sunce izlazilo na zapadu…”. Možemo li i Milićevićevo slikarstvo uvrstiti u slikarstvo opscenusa, tačnije u slikarstvo lošeg predskazanja? Ne obazirući se na estetska pravila možda je efikasnija definicija da je to neposredna projekcija uznemirujuće apsurdnosti, možda zavera nesvesnog, ali na kraju, van svake sumnje jeste činjenica da radovi Miloša Milićevića predstavljaju autentično slikarstvo.
Dragiša Milosavljević
Fotografije Srđan Janković
