LJUBAV KAO PATOS SAVREMENOSTI
(ILI O SLIKAMA U E-MOLU)
Slojevitost slika Nikole Žigona objedinjenih naslovom Slike u e-molu ne ogleda se u višeznačnosti tzv. „dela u izgradnji“ već je ovde reč o kovitlanju amalgama gesta i boja u nekoliko planova prostora: formalno-slikarskog, psihološkog i fizičkog (gestualnog). Dok na prvom mestu pribegava boji, umetnik se u isto vreme ne odriče ni forme, ni figure, ni gesta, tražeći ravnopravni udeo svih u otelotvorenju psihofizičkog prisustva slikara u sopstvenom delu.
Novo pozitivno iskustvo za Žigona bila je slobodnija aktivnost gesta na širokom prostoru, kao i prihvatanja i uspostavljanja novih pravila igre, neposredno rođenih ili oslobođenih iz tih belih prostora. U sadejstvu sa Mendelsonovim koncertom za violinu i Šopenovim klavirskim koncertom u e-molu kao inspriacijama, Žigon stvara umetnički svet koji nije puka simbioza umetničkih formi, već uvođenje strukture, ritmova i tonova umetničke forme kakva je muzika, u sopstveni svet slika. Ova „težnja ka muzičkom stanju“ uvodi autora u temu energije ljubavi, kao svemoćne energije rastvaranja oblika i energije magijskog aspekta zavođenja sveta. To nije samo ceremonijalna igra, to je govor čija je energija – ekstenzivna, zračeća i ezoterična, to je ljubav kao – ekspresija, toplina, komunikacija. Ljubav o kojoj „govori“ Nikola Žigon na svojim slikama daleko je od opscene kulture današnjice gde se forsira izražavanje, priznavanje, razotkrivanje, oslobađanje podsvesnog u pravcu progona i brisanja svake tajne ili zagonetke u umetničkom delu, a na zacrtanom putu ka opscenosti izrečene i otkrivene istine. U svetu gde nema više „ljubavnih napitaka“ i izazova Žigon veruje u primat energije i zakona zapisanih u dubini čovekovog srca, kao spasonosnog puta kroz veštačku zbrku znakova.
U dubini svake igre pa i ove čija je pravila uspostavio sam umetnik postoji još jedno skriveno stanovište – a to je da bude zagonetka. Zato umetnik i pribegava temi kao što je ljubav, ne samo kao temi prepunoj svih misterija sveta, nego i kao temi – rešenju. Šarm izmišljenih pravila je upravo ono što čini intenzitet igre boja i „muzike“ na Žigonovim slikama: Ogledalo ljubavi, Poklon andjela, Čarobni spisak, Dolče vita itd.
Umetnik uvodi ljubav kao lajtmotiv, ali ne na patetičan način kako to radi sentimentalna kultura, već joj pristupa kao najnerazumljivijem i najdifuznijem „kristalnom stanju“ ili nekom zagonetnom dvoboju, gde se sve pretvara u tečni rastvor, čak i u gasovito stanje ili još preciznije u već definisano „muzičko stanje“. Bodrijarovski rečeno: „Sve je rastvoriljivo u ljubavi, sve se rastvara pomoću ljubavi“. Ovoj temi Žigon pristupa kao principu stvaranja. Lišene pravilnosti i tradicionalnog kompozicionog sklopa, glavno sredstvo oblikovanja Slika u e-molu bila je umetnost automatske „écriture“ koja je iz ofanzivnog pokreta umetnika i njegove telesne gestike proizvela neku vrstu psihograma, čime se lirsko osećanje pretvara u neposredni likovni trag na platnu proširenom do velikih razmera. Platno je shvaćeno kao prostor u kome su kreirana dva plana slike: arhetipska slika i simbol, a kako je reč o automatskom slikanju, jer Žigon ne pribegava skicama, prevashodno se aktivnost svodi na prepoznavanje simbola i njihovih mogućih značenja. Reč je o tehnici automatskog slikanja koja ne proizvodi figure, već proizilazi iz figura, samim tim Žigon ih prihvata kao izraz sam po sebi, ali i kao vrstu naturalističkog simbolizma čija je svrha da se „odgonetne azbuka sveta“.
Potraga za nađenim i doživljaj koji nastoji da to osećanje sačuva, umnogome ometa pogled posmatrača ka punom ispoljavanju automatske akcije na slikama. Sekvence gestualnih aktivnosti špahtlom nanetih boja „rastočenih u muzici“– kao zadiruće akcije u sam život, unose dinamičnost u dvodimenzionalne površine izloženih slika. Oslonivši se na ritam, na sudaranje formi u prostoru i na presecanje prostora vremenom, gde boja privlači formu, a znaci privlače boju, umetnikov je vizionarski poduhvat da „okupi“ sve ove „instrumente poezije platna“ na svojim radovima. Nalik zidnim slikama, Žigonova platna i sama postaju poseban prostor koji uvodi posmatrača u ponuđeni svet umetnika, u svet njegovih umetničkih viđenja. Upravo ta vrednosna orijentacija i učvršćivanje umetničkog sveta oko posmatrača, preduslov su stvaranja njegove estetske stvarnosti, različite od spoznajne i etičke stvarnosti, ali ne i ravnodušne prema njima.
Marta Vukotić Lazar
Fotografije Srđan Janković
