ŠARA je tačka u kojoj zanatsko umeće, kroz istorijski kontekst vremena, kroz običaje i čitavu istoriju
privatnog života starosedelaca pirotskog kraja – mesta tako tihog i ogrnutog vrletima, bajkovitog – koliko začaranog… i tako doveka, postaje umetnost. Umetnost, koja se kao najlepši bumerang vraća na slikama pred nama. Ulje na platnu, akrilik na platnu, digitalna slika na platnu, svejedno – na svakoj je duboki lični osećaj lepog Milice Živadinović. Fantastični likovni svet sazdan je od sećanja na pretke i motiva iz nacionalnog folklora, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. Na njenim slikama spojeno je emotivno i poetsko, istorijsko i tradicionalno, na nov i neponovljiv način. Šare su u njenom umu i ona se na slici svakom šarom (bio to đul, gugutka, bomba, ili vera, nada i ljubav) bavi konkretno i uveličano najpre, a zatim opet svoje šare umanjuje (kao u Alisinoj zemlji čuda), pa ih razbacuje po temeljnim, ozbiljnim osnovama svojih kosmosa, svojih natopljenih platana, čija je pozadina „pojela” sve što je na njima vrilo do juče. Danas su spremne da prime nove: motive, elemente, isečke (u ovom slučaju šare) – čitav jedan tradicionalno-umetničko-ritualni svet. Tako beskonačno opet pobeđuje konačno. Sve šare na Miličinim slikama jesu za nas, sada i ovde šare pirotskih ćilima – putujuće šare Srbije, ali za Milicu su svakako više od toga. Za nju su njeno drvo života. Njene, sada nove šare su čudesno žive, sve je podređeno njima, uzvišenim i glasno tihim…Takav je Miličin kosmos, njeno „svevideće” oko, kosmičko, koje kroz svoj kaleidoskop posmatra svet u malom, pa je i ono dobilo posebno mesto u svakoj zanosnoj šari pirotskog ćilima. Mnogo je šara oko nas i pogledajte samo: svaka identičnost je divna jer je njome jedna kulturološka, estetska činjenica ovekovečena u umetničkom delu, a opet svaka različitost je još divnija jer je to Miličina umetnost, njen lični prilog lepoti ovog uzvišenog dokumenta zvanog
PIROTSKA ĆILIMSKA ŠARA.

Tekst: Marina Cvetanović, istoričarka umetnosti