Планине и гробља

Марија Шевић, Јована Туцовић, Ива Кузмановић, Ирена Кузмановић, Сузана Вуловић, Милена Вукославовић

26. октобар – 25. новембар 2023.

Изложба по мотивима из поезије Милице Шпадијер.

Како изгледа када се наслика песма?
Од тог питања родила се замисао да се на одговор не чека на пољу теорије, већ да се пронађе уметник, да му се постави питање и да се види шта ће се догодити. Уметници које сам одабрала били су, игром случаја, уметнице. Најпре ме је дубоко занимало како виде моју поезију, а затим сам желела да је видим и ја. Најпре ме је дубоко занимало како виде моју поезију, а затим сам желела да је видим и ја.


Иако различити, радови Марије, Иве, Милене, Јоване, Сузане и Ирене обгрљују моје песме, пружајући им неколико важних ослонаца. Први и најбитнији јесте да збирка може бити прочитана и у потпуности доживљена како је замишљена. Ива Кузмановић слика антички мотив у бојама Шар-планине. И смрт у Аркадији, на онај исти начин као у Новом гробљу, неизбежна је, али не и неописива. Ухваћена тако да је јасно ко је, али истовремено таква да од ње више не страхујемо.

Одсјај узвишеног и болног долази кроз рад Марије Шевић која наставља серију својих радова о вулканима започету Ноћним успоном. Фигура која заклоњена посматра ерупцију зна, баш Као Силвија, да нешто око ње мирише на смрт – али и на поезију. Безбедна али суочена са страшном ватром, она се заувек мења.

Смрт се затим код Сузане Вуловић прелива на огњиште, које овде има супротстављену вредност. Огњиште је предачко и вечито, и никада се не сме угасити и потврдити смрт која вреба, Триптих Смрт и огњиште пружа нам три могуће варијанте у смислу колорита и црнило које се на крају повлачи пред румени , потврђујући перспективу васкрсења.

Једно поподне и једно рано јутро попришта су Змије и Аутобиографије у радовима Ирене Кузмановић. Још један триптих , 17:55, игра се идејом двојности смештајући у средишњи део речи песме Змија, док су са стране поново две супротности – једна представа бежи, односно жмури, и друга, која јури, односно стрпљиво чека. Песма Аутобиографија, налепљена на стакло рада 04:49, потврђује две ствари: ноћ је најмрачнија пред свитање, али нема дана који није свануо.

Представа тог следећег дана, узнемирујуће мирног, налази се на раду Милене Вукославовић. Приморски пејзаж или пре кутак – једна врата и чаршави који стоје непомично раширени. Иза њих се препознаје свет описан у црногорским песмама Шар-планине, првенствено песми Море, али јасно је да је то и наша стара кућа, да су близу и болница и Скадарско језеро и Даниловград. Кроз призор ухваћеног тренутка прелама се читав живот, иза чаршафа, иза врата, иза сећања.

И коначно, једини вајарски рад пригодно је везан за песму Преображај. То је биста песникиње – тамо где је била отиснута моја кожа сада је спаљени метал. Али кожа замењена металом остаје вечито млада, вечито прочитана. Ако је у песми Онај ко је без некога остао/трагично брзо неко други постао, након изложбе Планине и гробља, онај ко је успео да пронађе људе који га виде, чују, и оно што ради разумеју чак и до момента настајања нове уметности, тај полако и прелепо постаје неко нови, са радошћу – заувек преображен блискошћу са многоструким другим.
Милицa Шпадијер