Dies dimidius
Osvrćući se daleko unazad, do perioda praistorije, primetićemo naglašeni simbolički karakter broja dvanaest. Dan se računao od izlaska do zalaska Sunca, svitanje je označavalo početak prvog sata, podne je bilo na kraju šestog, a zalazak sunca na kraju dvanaestog, koji je označavao kraj jedne polovine dana.
Ciklus koji se sastoji od dvanaest slika, Damjan Kovačević je naslovio, upravo, po satima – ukupno dvanaest sati – koji su prema određenim verovanjima simbol za red u vremenu i prostoru. Svaka slika/sat je ravnopravni učesnik u formiraju duhovno-vizuelne ravnoteže i prikaz određene atmosfere u periodu od izlaska do zalaska sunca. Simbolika broja dvanaest podjednako je zastupljena u svetovnom (12 apostola) i profanom (12 meseci) diskursu, a Kovačević svojim slikarskim sposobnostima i prethodnom literarnom bazom vešto balansira u podeli slike na nebesku i zemaljsku zonu. Sama granica nije jasno postavljena, pa se svetovi prepliću i grade unutrašnji sistem u kojem se dve zone neprestano prelivaju jedna u drugu. Poput srednjovekovnih zografa i ilustratora manuskripta, Kovačević svesno bira poznate simbole (nastanak sveta, alhemija, Notr Dam, krst, smrt zvezda, evharistija, epifanija, greh, kuga…) koje preuzima iz hrišćanske ikonografije i srednjovekovne umetnosti, redizajnira ih i preoznačava, dovodeći ih u kontekst današnjeg vremena. Tako se kuga može poistovetiti sa koronom, a Bogorodica koja je klonula sa Notr Damom koji je izgoreo. Oko izabranog simbola, autor gradi sadržaj koji ima za cilj naraciju, a ne iluziju realnosti. Simbol je tu da stvori uslove za kreiranje atmosfere, koja je u svakom satu jednog dana drugačija i osobena. Simboli su promenjivi, ali atmosfera ostaje. Njena uloga je da nas posredstvom čulnih nadražaja (kao kada nas miris vrati u određeno vreme ili događaj) odvede na mesto dešavanja gde posredstvom vizuelnog aparata postajemo sastavni deo ambijenta.
Iako na prvi pogled pesimistične, slike Damjana Kovačevića kriju u sebi određenu dozu sarkazma (neophodnu da preživimo), ali i donose viziju ličnog spasenja kroz (de)personalizovane autoportrete kojima se mikenađelovskim skidanjem kože, sam autor oslobađa. Analizirajući njegov likovni jezik, može se zaključiti da Kovačević ostaje veran „starom dobrom slikarstvu” (draperija, perspektiva, elgrekovski manirizam – izdužena figura, jak kolorit, natčulno…) dovodeći u korelaciju različite simbole pomoću kojih stvara ličnu mitologiju tradicionalnog karaktera. Težeći jednostavnosti i asketizmu u kompoziciji, a na tragu Andreja Tarkovskog, Damjan Kovačević slikarskom alhemijom pretvara svoje slike, istovremeno, u mistične portale večnosti i prolaznosti. On pripoveda o stanjima između duha i materije, između spiritualnih potreba i nužnosti egzistencijalnog.
Selena Andrić
Fotografi: Vladimir Miloradović, Bojan Džodan